Formiranje akvarijuma i akvarijumskih biljaka

Prilikom formiranja akvarijuma gotovo svim pocetnicima je najbitnije da u njega sto pre stave sve ribice koje su im na bilo koji nacin privukle paznju. Iaki deluje vrlo zanimljivo, sarenilo svih tih ribica na jednom mestu nikako nije i ispravan nacin postavljanja jednog dugotrajnog akvarijuma. Vrlo brzo ce posle ovako nestrucne postavke doci do mnogobrojnih problema. Rec je zapravo o tome da mnoge vrste  koje akvaristi pocetnici stavljaju zajedno, cesto ne idu jedna sa drugom. Ovo narocito dolazi do izrazaja kada se sve one unose u prostor bez njegove formirane flore, a uslovno i faune. Naime, pre nego sto se odlucimo za unos ribica, potrebno je 2-3 nedelje pre toga postaviti kompletan akvarijum sa sve podlogom, biljkama, filterima, grejacima, osvetljenjem aeracijom i sl. Takav uslovno receno “prazan” akvarijum treba da odstoji minimum 1-2 nedelje bez ribica, kako bi se u njmu formirale mikro, zoo i fito zajednice kao stabilizatiri i regulatori celog tog  “ekosistema” i da bi se biljke dovoljno dobro ukorenile u podlozi. Svi ti mikro organizmi potrebni su kako bi kasnije razgradjivali visak organske materije, odrzavali potrebnu kolicinu kiseonika i sl. 

Tek u formiran akvarijum pozeljno je unositi ribice i to na takav nacin i tim redom kako bi one sto lakse prevazisle stres u novoj sredini. Takodje, veoma je vazno napomenuti da ne mogu sve ribice, bez obzira koliko se one nama svidjale, ici jedna s drugom. To proizilazi iz same njihove biologije, pa su tako neke ribice sklone solitarnom nacinu zivota dok su druge pak “srecnije” kada su u jatu. Neke obitavaju uskljucivo u parovima, dok su druge prilicno agresivne i netrpeljive prema ostalim ribicama. Postoje i veoma spore, trome vrste  (SKALARI) koje prisustvo sitnih i brzih ribica u blizini dovodi u apaticno stanje, nakom cega prestanu uzimati hranu, a veoma se takva situacija zavrsava i smrcu istih. Nije dobro drzati i velike sa sitnim ribicama (MLADJI) jer “svaka riba hoce sa gricne”, pa tako po nekom pravilu sve sto je ribi manje od oka ili duzine skrznog poklopca postoji mogucnost da ce pre ili kasnije ona pokusati da pojede. Pored ribica, u akvaristici se koristi veliki broj biljnih vrsta, razlicitih oblika, velicina i uslova grejanja. One mogu biti biljke dna, sredisnje-slobodne vode, povrsinske-plutajuce i biljke samo plutajucih listova. Kraci spisak, naravno samo nekih najcesce uzgajanih vrsta abecednim redom dat je u prilogu:

1. Aconus gramineus
2. Ammannia senegalensis
3. Anubias nana
4. Apongeton sp. (crispus, ulvaceus, madagascarensis)
5. Bacopa mennieri
6. Bapalaya longifolio
7. Cryptocoryne sp.- vodene kupe
8. Echinodonus sp.- amazonke
9. Myriophyllum sp.- biljke 1000 listova
10. Vallisneria sp. Potamongeton sp...

Pored biljaka u akvarijumima su uvek prisutne i alge kao zeljeni ili pak nezeljeni deo zajednoce, a dele se na braon, plave, zelene, zelene koncaste, crveno-ridjaste i povrsinske sluzve alge.

Cincile

Cincile su glodari iz familije viskaca, argutija i zamorcica. To su nocne zivotinje, velicine veverice, a zbog izgleda rapa dosta im nalikuje. Krzno po ledjima je tamno sivo, a po stomaku je belo. Takodje se uzgajaju i druge vrste cincila: bela, crna, violet i bez boje (mutirane) no najvise se uzgajaju i u krznenoj industriji koristi pomenute sive cincile tipa «standard». Cincile su pitome zivotinje bez neprijatnih mirisa.Poznato je da dostizu starost i do dvadeset godina.

Cincile polno sazrevaju sa cetiri meseca, a pare se sa sedam meseci. Uzgoj na vecim farmama se odvija poligamo, tj. jedan muzjak sa 4-5 zenki. 111 dana nakom oplodnje zenke okote 1-5 mladuncadi. Odmah nakom kocenja muzjak moza oploditi zenku koja zbog toga moze da se koti i do tri puta godisnje. Muzjaci su dobri ocevi i od prvih dana zajedno sa zenkom brinu o mladuncima. Mladunci se veoma dobro razvijaju, radjaju se otvorenih ociju i obrasli dlakom. Veoma su otporni i sa njima u uzgoju nema problema. Kod pravilnog uzgoja mladi brzo napreduju. Do osme nedelje starosti drzimo ih kod majke, a najkasnije posle treceg meseca, treba ih odvojiti u sopstvene kaveze, kako ne bi doslo do nezeljenih parenja i ostecenje krzna. Nakom osam meseci  mladunci postaju zrele zivotinje. Cincile se u rasplodu koriste do starosti oko osam godina. 

ERDEL TERIJER (AIREDALE TERRIER)

Erdel terijer spada u grupu terijera. Kroz posed Yorkshirske grofovije protice reka Aire, a dolina koju ta reka stvara zovu Airedale, odakle i potice ime najveceg terijera u psecem carstvu. Domaci pas erdelske doline bio je neodredjene boje i niskih nogu, a imao je ostru i tvrdu dlaku. Upotrebljavali su ga za lov na ribe, patke, zeceve, lisice, jazavce i pacove. On je postepeno selekcionisan, da bi na kraju postao cuvar. Pasmina je u danasnjem obliku nastala sredinom XIX veka. Starog engleskog Black and Tan terijera ukrasavali su sa vidrasem (Otterhound). Potomke su koristili za poljski i vodeni lov. U vreme tzv. bokserskog ustanka 1899. godine dobio je ime borbeni pas, a danas ga nazivaju i kraljem terijera. Erdel terijer priznat je kao sluzbena rasa, primeren je i za sporska takmicenja. Po naravi je neustrasiv, oprezan je i hrabar pas s velikom merom samopouzdanja. Dobro se slaze s ostalim psima, iako je velik, odlican je kucni pas, voli igru i decu. Potreban mu je veliki stan ili vrt te duge setnje. Ne laje previse i bez potrebe.

Bulterijer

Buiteriler ili Engleski bulterijer je rasa pasa koja spada u grupu terijera. Bulterijer je snazan-misicavi pas koji je prepoznatljiv po svojoj neobicnoj zakrivljenoj, odnosno “jajastoj” lobanji. Bulterijer je pas robusne gradje sa izrazenim grudnim kosem i ramnima. Njegova istorija pocinje ukrstanjem Starog Engleskog Buldoga i Starog Engleskog terijera pri cemu je dobijena nova rasa koja je nazvana Bull and Terrier. Oko 1860 god. Dzejms Hinks trgovac psima iz Birmingema doterao je Stafordskog Bulterijera, pridodavsi mu odlike Engleskog Belog Terijera i verovatno Dalmatinca. Tako je nastala rasa danas zvana Engleski Bulterijer.

Prvobitno rasa je nastalau cilju dobijanja savrsenog psa borca koji moze da se nosi sa svkim psom, ali je selekcijom pretvoren u izvrsnog izlozbenog psa i odlicnog ljubimca koji je privrzen ljudima i pogotovo blag prema deci. Postao je priznat 1948.god.

Aljaski haski

Aljaski haski, ili pas Athabascan indijanca koji su ziveli i dan danas zive u centralnom delu Aljaske, odgajeni su nekoliko milenijuma da posluze iskljucivo u svrhu vuce saonica zimi… U proslosti, obzirom na uslove zivota u ovakom negostoljubivim predelima nase planete, slabije migracije i posete kako medju samom stanovnicima istog tako i izmedju razlicitih sela, ovi psi su prosto postali genetski stidljivi i nikako nametljivi prema coveku. Sta vise postoje linije ovih pasa koji su razvile subspecijalnosti  obzirom na kraj u kome su rodjeni, te nije retko pronaci da citovo selo ima samo crvene haskije oborenih usiju, dok u susednom 100 kilometara udaljenom selu svi psi su beli sa uspravnim usima, a u pitanju je jedna vrsta pasa, ma sta ko rekao! Dolaskom, tacnije najezdom belog coveka sa otkricem zlata prvo u Klondajku pa potom i na Aljasci, genetski put ovih pasa nepovratno je promenjen dovedenim psima sa juga, ali ne nagore sto nam, ako nista drugo rezultati trka zaprega pasa danas pokazuju. Novi izmenjeni Ajaski Haski postaje najatleta na cetiri noge ove planete, jer ono sto su oni u stanju u ovako negostoljubivim uslovima koji vladaju zimi na Aljasci, to ni jedna druga zivotinja, niti covek ne mogu. Dve hiljade kilometara za osam dana… koliki je rekord iditarod trke zaprega pasa, te poslednje velike trke na svetu.

Ovi psi dominiraju i ovom drugim trkama sirom planete vec preko pedeset godina, i ljudi koji ih odgajaju samo jedno ne zele: da registruju ovu pasminu pri nekom AKC-u ili CKC-u ili FCI –u jer, u to su uvereni, to ce unistiti rasu, kao sto npr. danas toliko ulepsani izmenjeni sibirski haski nije ni blizu svom pretku od pre svega sto godina??!!. Ne postoji ni jedini primerak sibirskog haskija koji je sposoban da obori rekord recimo John Iron Man Johnstone za pretcanih 404 milja za manje od 80 sati, postavljen pre jednog veka na All Alaska Sweepstakes trci zaprega pasa, sto je poligon za poredjenje i proveru ovih i ovakvih pasa, ne soliter ili bulevar, definitivno.

Ove pse, Alaskane, ljudi uopste ne odgajaju kao kucne ljubince,ili u skoro zanemarljivom procentu, jedino i iskljucivo kao zaprezne pse koji se proveravaju na trkama, ili malim porodicnim avanturama po snegu.